Bijeg iz blokiranog grada: zalihe doma su pri kraju, a meso i vino u konobi pod Mosorom. Kako ćemo, svugdje su patrole? Krenuli smo, pa što bude...
Osjećaj neslobode kretanja je svima nama, zapravo, nedokučiv. Je, sve smo dobro razumili, ne smimo nigdi i ni sa kim, ali jesmo li to zbilja shvatili?
Ja, kad najdublje promislim, baš i nisam, priznajem. Iako sam baš ja ovu zabranu kretanja izvan mjesta stanovanja očekivala, možda i prije drugih, valjda zbog predoziranosti vijestima o koronavirusu. Danima mužu govorim “kako ćemo do vina, do kumpira i kapule”, a on me ne benda.
– Čoviče, nije ti jasno da neš moć doć do konobe...
Jer konoba je, zaključili ste, izvan mjesta našeg boravka.
I naravno, zalihe su doma u Splitu pri kraju. Ne znam kako vi, ali nama je apetit skočio na neviđeno. Valjda zato šta se ne mičemo iz kuće. Svako malo neko od ukućana gleda u frižider. Mali minutama u njega bulji kao da vidi otočić na horozontu. A ustvari ne zna šta će sa sobom. Kužim ga jer i ja bih baš svaku večer pravila kolače.
– I šta ćemo sad – pitam ga konačno u utorak ujutro kad su počele stizati vijesti da policija blokira ulaze u grad.
– Čekaj, pa mi smo skoro u granicama grada. Moramo probat! K vragu, možemo reć policiji da imamo kokoši i da ih triba nahranit – skočila mu inteligencija naglo.
– Znači, idemo pa šta bude.
Ja, kad najdublje promislim, baš i nisam, priznajem. Iako sam baš ja ovu zabranu kretanja izvan mjesta stanovanja očekivala, možda i prije drugih, valjda zbog predoziranosti vijestima o koronavirusu. Danima mužu govorim “kako ćemo do vina, do kumpira i kapule”, a on me ne benda.
– Čoviče, nije ti jasno da neš moć doć do konobe...
Jer konoba je, zaključili ste, izvan mjesta našeg boravka.
I naravno, zalihe su doma u Splitu pri kraju. Ne znam kako vi, ali nama je apetit skočio na neviđeno. Valjda zato šta se ne mičemo iz kuće. Svako malo neko od ukućana gleda u frižider. Mali minutama u njega bulji kao da vidi otočić na horozontu. A ustvari ne zna šta će sa sobom. Kužim ga jer i ja bih baš svaku večer pravila kolače.
– I šta ćemo sad – pitam ga konačno u utorak ujutro kad su počele stizati vijesti da policija blokira ulaze u grad.
– Čekaj, pa mi smo skoro u granicama grada. Moramo probat! K vragu, možemo reć policiji da imamo kokoši i da ih triba nahranit – skočila mu inteligencija naglo.
– Znači, idemo pa šta bude.
TJESKOBNI GRAD
– A šta će bit. Može nas zaustavit gori kraj Svetoga Luke di se i nekad zaustavljalo dušmane, a ne virujen baš da će neku patrolu baš gori poslat. Granice su u Sitno Gornje, ako ne prođemo dalje, idemo do Pave Gruice. Vidit ćemo čovika pa s njin proćakulat priko tarace i to je to.
– I kupit u njega koju verduru – zaključim s idejom da ću prvoga lika kojeg gori sretnem pitat da mi proda zelen.
Stavili smo maske i dezinficijense u džep, bez njih ne idemo ni do zahoda ovih dana. Vozimo se put Žrnovnice, sve mirno i prohodno. Na televiziji smo vidili zastoje na onom rotoru, čuli smo da su barikade između Podstrane i Dugog Rata, nadamo se da nisu i u Strožancu.
– Juppiiiii, nema ih!
Nema ih nigdi, u Žrnovnici nešto ljudi pred samoposlugom, nešto pred ljekarnom, nešto dostavnih vozila je projurilo mimo nas i to je to. Penjemo se na Mosor kao i stotinu puta do sada.
Prisjećamo se onog velikog požara za koji smo mislili da je apokalipsa. A vidi sad! Užas ostavljamo iza sebe, tjeskobni grad koji iza zatvorenih škura čeka izvještaje Stožera. Da se bar sad možemo šmrkom boriti protiv prijetnje. Prolazimo kroz Sitno Donje, nigdi nikoga. Samo onaj jedan isti pas na lancu. Evo i Zvjezdano selo. Pomalo sve izgleda kao povratak u normalu. Muž se smije i dobacuje mi da mogu bit sritna s njim u životu.
– Vidiš – govori mi. – Da san onda iša s tobon u kazalište umisto šta san mastija grožđe i sadija kumpir, a di bi danas? Priznaj, napokon, da si se dobro udala, a?
– Ma je li te to virus puka, šta ti je?
– Je, je. Puklo me je puno toga važnoga ovih ludih dana. Ozbiljno ti govorin da san razmišlja o smislu života... – tavrlja on i usporava pred punktom di prestaje splitska ingerencija.
– Ako ih sad iza ove okuke ne bude, spašeni smo.
– Nemaaaa ih.
– Ajme meni, kršimo li mi ustvari zakon – pitam ga.
– Zakon? Pa šta ti je? Zakon je da si ti sad tribala sidit na zadnji sic jer me možda nesvjesno ugrožavaš. Ne kršimo ništa, čoviče, moramo doć do spize.
Stižemo u malo misto na mosorskim padinama, u njemu sve ka i prije. Osim šta, čini se, ni duše nema na ulici. Dvojica uz put iskrcavaju žalo. Trgovinica radi, ali nema nikoga pred njom.
– Skini masku, majke ti, ako te ko ovde vidi, mislit će da si bolesna – naređuje mi. Jer sve je kao i uvijek. Polja u daljini, crkvica i groblje na uzvisini, hrastovi obrasli puzavicom...
Samo su se ljudi zavukli doma, ni ovde ih pred kućama nema. Otvaramo prozor na autu, ah zrak, čisti mirišljavi kisik. Puna konoba nas čeka, ali ne da nam se unutra. Vani je predivno.
– I kupit u njega koju verduru – zaključim s idejom da ću prvoga lika kojeg gori sretnem pitat da mi proda zelen.
Stavili smo maske i dezinficijense u džep, bez njih ne idemo ni do zahoda ovih dana. Vozimo se put Žrnovnice, sve mirno i prohodno. Na televiziji smo vidili zastoje na onom rotoru, čuli smo da su barikade između Podstrane i Dugog Rata, nadamo se da nisu i u Strožancu.
– Juppiiiii, nema ih!
Nema ih nigdi, u Žrnovnici nešto ljudi pred samoposlugom, nešto pred ljekarnom, nešto dostavnih vozila je projurilo mimo nas i to je to. Penjemo se na Mosor kao i stotinu puta do sada.
Prisjećamo se onog velikog požara za koji smo mislili da je apokalipsa. A vidi sad! Užas ostavljamo iza sebe, tjeskobni grad koji iza zatvorenih škura čeka izvještaje Stožera. Da se bar sad možemo šmrkom boriti protiv prijetnje. Prolazimo kroz Sitno Donje, nigdi nikoga. Samo onaj jedan isti pas na lancu. Evo i Zvjezdano selo. Pomalo sve izgleda kao povratak u normalu. Muž se smije i dobacuje mi da mogu bit sritna s njim u životu.
– Vidiš – govori mi. – Da san onda iša s tobon u kazalište umisto šta san mastija grožđe i sadija kumpir, a di bi danas? Priznaj, napokon, da si se dobro udala, a?
– Ma je li te to virus puka, šta ti je?
– Je, je. Puklo me je puno toga važnoga ovih ludih dana. Ozbiljno ti govorin da san razmišlja o smislu života... – tavrlja on i usporava pred punktom di prestaje splitska ingerencija.
– Ako ih sad iza ove okuke ne bude, spašeni smo.
– Nemaaaa ih.
– Ajme meni, kršimo li mi ustvari zakon – pitam ga.
– Zakon? Pa šta ti je? Zakon je da si ti sad tribala sidit na zadnji sic jer me možda nesvjesno ugrožavaš. Ne kršimo ništa, čoviče, moramo doć do spize.
Stižemo u malo misto na mosorskim padinama, u njemu sve ka i prije. Osim šta, čini se, ni duše nema na ulici. Dvojica uz put iskrcavaju žalo. Trgovinica radi, ali nema nikoga pred njom.
– Skini masku, majke ti, ako te ko ovde vidi, mislit će da si bolesna – naređuje mi. Jer sve je kao i uvijek. Polja u daljini, crkvica i groblje na uzvisini, hrastovi obrasli puzavicom...
Samo su se ljudi zavukli doma, ni ovde ih pred kućama nema. Otvaramo prozor na autu, ah zrak, čisti mirišljavi kisik. Puna konoba nas čeka, ali ne da nam se unutra. Vani je predivno.
NIŠTA NE SMETA
– Ajmo prošetat planinarskom stazom malo gori!
Nikad mi se priroda nije učinila ljepšom, aromatičnijom, bitnijom...
– Pomiriši – govori mi on i pod nos mi pruža među prstima smrvljeni mravinac. – Jesan pogodija, je li origano, a?
– Ajme lipote, a vidi šparožinu, ima li koja?
– Ne znan, pari mi se rano za ovu visinu, čekaj da povirin bolje. He he he, evo je jedna, ali žaj mi je ubrat kolicna je. Tek su počele.
Stvarno, ne mo’š bit ovca pa tamanit ovu lipotu. Ako nas ko od mještana vidi, narugat će nam se da smo sad došli njima kad su nan zatvorili tržnice. I još došli zarazu širit, ajme meni. Ma nemojmo još doma u grad, nemojmo, neka ovo traje koliko god može više. Hladan vjetar brije sa Svetoga Jure. Drača nam kida jakete, ali ništa nam ne smeta. Zaboravili smo koronavirus i sve one antiseptike u hodniku kraj ulaznih vrata, zaboravili smo na čas na Beroša, Markotićku, Italiju, Španjolsku... Zaboravili smo stvarno ono što je nestvarno. Bilo je nezaboravno, nikad tako izvoro i čisto. Dezinficijens? Ovde? Ma daaj...
Ipak smo, mic po mic, pronašli stručak šparoga, divili se mejama, vračama, stablima i smriču. Iz konobe smo napunili portapak, nosimo u grad mesa, vina i kolača, bolestan je, nek ojača, rekla bi Crvenkapica.
Nazvali smo Pavu u Sitno.
– Šta ima prijatelju, držite li se razmaka u ovoj lipoti?
– Stara, moja, držimo se i mi. U malu trgovinicu jedan po jedan.
– A ima li svit verdure?
– Slabo ti sad ima, nešto rašćike i blitve, ali svi smo posadili kumpira i kapule...
Triba li išta?
– Ništa. Zasad. Sritno svima!
Sritno i nama. Vraćamo se u grad, na Strožancu u autu zatvaramo prozore. Tužno se s petsto metri nadmorske visine spustit u pustoš. Ono šta je bilo gori sad je doli.
– Šta mi se sad sve ovo ovdi čini bolesno – govori on bezvoljan dok pustom ulicom ulazimo u kvart.
Nikad mi se priroda nije učinila ljepšom, aromatičnijom, bitnijom...
– Pomiriši – govori mi on i pod nos mi pruža među prstima smrvljeni mravinac. – Jesan pogodija, je li origano, a?
– Ajme lipote, a vidi šparožinu, ima li koja?
– Ne znan, pari mi se rano za ovu visinu, čekaj da povirin bolje. He he he, evo je jedna, ali žaj mi je ubrat kolicna je. Tek su počele.
Stvarno, ne mo’š bit ovca pa tamanit ovu lipotu. Ako nas ko od mještana vidi, narugat će nam se da smo sad došli njima kad su nan zatvorili tržnice. I još došli zarazu širit, ajme meni. Ma nemojmo još doma u grad, nemojmo, neka ovo traje koliko god može više. Hladan vjetar brije sa Svetoga Jure. Drača nam kida jakete, ali ništa nam ne smeta. Zaboravili smo koronavirus i sve one antiseptike u hodniku kraj ulaznih vrata, zaboravili smo na čas na Beroša, Markotićku, Italiju, Španjolsku... Zaboravili smo stvarno ono što je nestvarno. Bilo je nezaboravno, nikad tako izvoro i čisto. Dezinficijens? Ovde? Ma daaj...
Ipak smo, mic po mic, pronašli stručak šparoga, divili se mejama, vračama, stablima i smriču. Iz konobe smo napunili portapak, nosimo u grad mesa, vina i kolača, bolestan je, nek ojača, rekla bi Crvenkapica.
Nazvali smo Pavu u Sitno.
– Šta ima prijatelju, držite li se razmaka u ovoj lipoti?
– Stara, moja, držimo se i mi. U malu trgovinicu jedan po jedan.
– A ima li svit verdure?
– Slabo ti sad ima, nešto rašćike i blitve, ali svi smo posadili kumpira i kapule...
Triba li išta?
– Ništa. Zasad. Sritno svima!
Sritno i nama. Vraćamo se u grad, na Strožancu u autu zatvaramo prozore. Tužno se s petsto metri nadmorske visine spustit u pustoš. Ono šta je bilo gori sad je doli.
– Šta mi se sad sve ovo ovdi čini bolesno – govori on bezvoljan dok pustom ulicom ulazimo u kvart.
RSS Feed
